Poezija, Sava Gajić Ivić

Sklonište

Možda je kasno
pričati priču
obalom pisanu,
burama milovanu
i odbeglu stazama dvema
ali znam
da ćemo se sresti
i ako od stvarnosti bežimo.
Život je udesio raspored
u njemu,
sklonište od samoće
i pada na dno.
Bude se zore
okupane sjajem
dozvanih
radosti.
Plime i oseke
marširaju telom,
zapaljena
baklja
nade
osvetljava put.

Sava Gajić Ivić


I zima je lepa

Gledam jedne oči
u njima toplu dušu
kakva je duša moje majke.
Lik tako mio i lep
i kada je zamišljen.
Jedno "dobro jutro" i jedno
"doviđenja"
između - samo par rečenica
a tako se dobro razumemo.
Volim ljude.
Volim ih bez obaveze
da mi to uzvrate.
Jedino me rastuži
grubost. Verovatno i tebe.
Zatvaram
jedna vrata.
Otvaram druga, treća
i redom.
Danas
sutra
prekosutra,
tako u krug.
Pred očima se smenjuju,
bolje reći nižu
dragi likovi.
u njima
svoje roditelje vidim.
Daleko su, a evo ih tu u duši
mojoj.
Proleće je na pragu
i lepota sunčanih dana.
Lepa je i zima
kada imaš
sa kim da se nasmeješ.

Sava Gajić Ivić