U čitaonici Frajhand biblioteke u Sent Galenu ponovo je poezija okupila ljubitelje pisane reči koji su uživali u stihovima Save Ilića i njegovoj prvoj knjizi poezije pod nazivom „Nostalgija“.
Boravak u tuđini nam često otkriva smisao u onim stvarima koje do tada baš i nisu bile smislene. Uobličava one stvari u nama nas koje zbog naše mladosti i uznemirene duše zbunjuju ali i nadahnjuju. Nadahnule su i našeg sugrađanina Savu Ilića da ih pretoči u pesmu koja ima moć da nas opije, razveseli i kako on sam kaže, izleči.
«Pevaj se pesmo, jer ti si pesma,
za žednu dušu životna česma!
„Što smo stariji, sve se češće vraćamo svom detinjstvu i korenima te tako i nostalgija trajno postaje deo nas. Svaka njegova pesma je jedan mali život , a u svakoj misli koja je obeležila njegovu mladost, zrelost ili život, mi negde prepoznajemo i sami sebe.“ Ovim rečima je gospođa Svetlana Ilić Marček učiteljica srpske škole i osoba koja brine o srpskoj biblioteci u Sent Galenu, pozdravila prisutne i poželela im prijatno i lepo veče . Gost i recenzent je bio naš dragi prijatelj, profesor Živko Marković, i sam autor mnogih dela koji je rečima hvale imao nagradio našeg autora. Upoređujući ga sa Rakićem, rekao je:
„Nostalgija nije velika pesmarica po broju pesama, ali je zato prepuna različitih osećanja i stanja čežnje, strasti, želja, zanosa i prkosa, prošarana bolom ljubavnih zazivanja, strepnji i nadanja, sećanja na zavičaj i detinjstvo, pokatkad uskovitlana prelivima jeda i besa, ali i tuge pomešane s neizvesnošću što se večno gnezdi u dušama pesnika i podstiče ih na stvaralačke iskorake, ali i na usamljeničku tajanstvenost.
Sva tri ciklusa po snazi pesničkih poruka i po stilu otkrivaju prošle i sadašnje preokupacije ovog pesnika. Autor uočava životne istine i beleži ih i u naslovima svojih pesama. Sava Ilić ima prirodne predispozicije za stih, ali i za misaono stvaralaštvo koje dotiče stvarnost u pojedinim temama, on razmišlja u pesmi o odnosima i pojavama tako što ih pretače u stihove. Kod njega se uočava unutrašnja potreba da nam kaže to šta ga peče, razjeda, muči, ili pak veseli ili raduje.
Na kraju, poezija nema smisla ako njen jezik ne otvara put ka konačnoj istini. Pesme Save Ilića koračaju u pravcu neke vlastite doživljene istine koja ne mora da bude istina za druge. Ljudi koji pesmiče imaju poseban duh koji se prepoznaje u sredini u kojoj žive, a kad se njihova knjiga pojavi među ljubiteljima pisane reči, onda se ta poetska umotvorevina širi po okolini kao vetrom nošen miris rascvetalih jorgovana.
Sava Ilić je rođen 12. aprila 1958 u Bosanskom Šamcu, a mladost proveo kraj Novog Sada. Živi u Sent Galenu, oženjen je i ima troje dece, što i navodi kao svoj najveći uspeh. Još kao četrnaestogodišnji mladić počinje da piše pesme, ali je tek sada osetio iz dubine svoje duše da pesme treba da ugledaju svetlost dana. Boraveći daleko od rodnog kraja on u svojim pesmama opominje Srbiju da prašta ali da ne zaboravlja nesreće i bol koji joj nanose svetski moćnici, verujući u ljubav koju za nju imaju sva njena deca ma gde bila. I kaže:
„Sad umorna duša korenima vuče,
Ko zvonana pričest zove domovina,
Da se vratim gde sam prvi put zaplakao,
Gde ostaje zavet od oca na sina.“
Velikim aplauzima je pozdravljena i njegova ćerka Teodora Ilić koja je svojim slikama ulepšala knjigu a pred kojom, sudeći po njima, stoji plodna umetnička karijera.
Inače ono što treba reći da prihod od prvih 300 prodatih knjiga ide u humanitarne svrhe. Na kraju se nastavnica zahvalila još jednom gostima i direktorki biblioteke, gospođi Kristi Oberholcer, koja je i ovu promociju od srca podržala a druženje je uz posluženje nastavljeno do večernjih sati.
